Podnarednik Ilija Konstantinović, na dužnosti u Garnizonu u Smederevskoj tvrđavi, sanjao je pre podne i u snu govorio da se u Malom gradu nalazi basnoslovno blago Jerinino. Blago se može otkopati ako njega, Iliju, zakopa njegov drug Vasilije, jer tako 'valja', kazivao je san. I jedan i drugi vojnik bili su ubeđeni da će Ilija oživeti kad Vasilije iskopa blago
U predanjima širom Srbije sačuvalo se sećanje na zidanje Smedereva. Težak kuluk, koji je ovdašnje stanovništvo moralo da podnosi prilikom zidanja ovog strateški važnog mesta, održao se u narodnom sećanju do današnjeg dana. Stariji ljudi oko Smedereva i danas na pitanje ko je zidao smederevski grad odgovaraju “prokleta Jerina”. U selu Osipaonici na 17 kilometara od Smedereva, Leontije Pavlović je sredinom XX veka zabeležio predanje po kome je Jerina počela da zida Tvrđavu u Osipaonici, jer su je na to mesto dovele guske koje su poletele sa Nekudima. Kad tu nije našla vodu guske su odletele u selo Radinac nadomak Smedereva, gde je Jerina takođe počela da zida grad. Odatle su ptice prhnule na ušće Jezave u Dunav, gde je nikla Tvrđava, jer se guske više nisu selile. Ovo predanje odražava prastaro verovanje da postoje dobra i loša mesta za zidanje građevina. Po verovanju našeg naroda ako životinje mirno prespavaju na nekom mestu to je znak da je to mesto dobro za gradnju.
Gatanje po letu ptica (auspicije) poznavali su još stari Rimljani. I graditelje Rima ptice su dovele na mesto pogodno za zidanje grada.
U istom selu doktor Pavlović zapisao je i to kako je narod za vreme zidanja grada primetio da iz Jerine zrači neka demonska snaga. Svaki put kada bi ustala iz trave ona bi pod njom bila izgorela. Njena pratnja sastojala se od samih muškaraca, od kojih je ona zvala na prenoćište koga je htela. Posle jedne zajednički provedene noći svakog svog ljubavnika je ubijala i njegovu glavu nabijala na kolac. Legenda dalje kaže da se, kada je noć provela sa Đurđem Smederevcem, koji je bio najlepši momak, zaljubila u njega i nije ga ubila već ga je uzela za muža. Od nje je Đurađ tražio vlast nad narodom i ona mu je želju ispunila. Ostalo je zabeleženo i kazivanje o tome da je on sa narodom postupao čovečno i olakšavao mu kuluk, zbog čega je narod sa većom voljom radio i brže završio grad.
Predanje jasno pokazuje do koje je mere narodno sećanje opredeljeno protiv despotice Jerine. Želeći da opravda svog despota, narod je bio svu krivicu za ono što ga je snašlo svalio na njegovu ženu Grkinju Irinu Kantakuzin. Ona je prikazana kao biće demonske snage, za šta je dokaz i ona izgorela trava ispod nje.
Njoj se pripisuje i zidanje grada Ostrovice na Rudniku, gde je despotica umrla. Predanje kaže da je prilikom zidanja ovog grada Jerina koristila kao radnu snagu trudne žene i steone krave i da se zato jedan lokalitet na Rudniku zove Trudelj. Predanje je, naravno, istorijski neosnovano, jer je taj grad postojao mnogo pre njenog dolaska u Srbiju. Ali, Jerina je, po narodnom predanju i pesmama, kriva i za potpadanje despotovine pod tursku vlast. U pesmi se kaže da je dala ćerku Maru za turskog sultana i sa njom zemlju i gradove u turske ruke. Smrt despotice Jerine takođe je obavijena legendom. Po njoj, despoticu je otrovao najmlađi sin Lazar u Ostrovici tako što joj je sipao otrov u salatu. Mada nema istorijskih dokaza pesnici Momčilo Nastasijević u muzičkoj drami “Despot Đurađ Branković” i Vojislav Ilić u pesmi “Pećina na Rudniku” prihvatili su legendu o materoubistvu.
Sećanje na bogatstvo despota Đurđa, koji je zaista bio u svoje vreme jedan od najbogatijih vladara Evrope, zadržalo se u verovanjima o “blagu proklete Jerine”. Mnogi lovci na blago vekovima su u smederevskom gradu tragali za njim. I danas se veruje, i neretko se ponovo može čuti, da ispod Tvrđave postoje još neotkriveni lagumi puni zlata, koje je tu sakriveno pred najezdom Turaka. Ovo verovanje dovelo je i do jedne tragične, mada, ispostaviće se, dobrovoljne ljudske žrtve. Leontije Pavlović o ovom slučaju pisao je sledeće:
“Podnarednik Ilija Konstantinović, na dužnosti u Garnizonu u Smederevskoj tvrđavi, sanjao je pre podne i u snu govorio da se u Dunav kapiji (tj. Malom gradu) nalazi basnoslovno blago Jerinino. Blago može otkopati, ako njega (Iliju) zakopa njegov drug Vasilije, jer tako 'valja'. Svoju inventivnost i maštovitost Ilija je preneo na Vasilija i ovaj ga je zaklao 30. III 1892. na Veliki ponedeljak uveče.”
I jedan i drugi vojnik bili su ubeđeni da će Ilija oživeti kad Vasilije iskopa blago.
Legende o zakopanom blagu široko su rasprostranjene u našem narodu i često vezane za stare gradove. Veruje se da se uoči Ivandana, koji se praznuje 7. jula po novom kalendaru, nebesa tri puta otvaraju i da tada mesta na kojima je zakopano blago svetle plavičastim sjajem. Onaj ko zna da pristupi ovakvom mestu na pravi način mogao je da se obogati preko noći. Po istom, verovanju ova mesta su čuvana od strane neke nevidljive sile i svako ko bi otkopao blago pre nego što prinese žrtvu morao bi biti ubijen. Lovci na blago su zato pre otkopavanja izvodili složene obrede koji su podrazumevali i žrtvovanje. Da bi saznali kakvu žrtvu treba prineti, kopači su mesto na kome su verovali da ima blaga posipali pepelom ili brašnom. Gledali su ujutro kakve će tragove videti u pepelu, pa su žrtvovali na tom mestu životinju, čije su tragove videli, ili čak čoveka, ako su tragovi bili ljudski. Danas je to neproverljivo, ali u narodu je ostala priča da je mnogo ciganske dece stradalo u ovakvim ritualima. Slučaj Ilije Konstantinovića može se, dakle, smatrati za varijantu ovog verovanja.
