Strelac (23.11 - 21.12)

Posao:
Spremate se za neki veliki posao koji bi trebalo da vam donse na duži rok veliku satisfkaciju. Pokušavate da se snađete u nekoj novoj situaciji koja bi mogla da bude vremenom sve povoljnija po vas.

Ljubav:
Mogući poziv od osobe rođene u znaku škorpije.

Zdravlje:
Vodite računa o grlu.

 
Portal savremenog balkanca
 
 
 

Anketa

Kojeg ste pola?

Ukupno glasova: 739
 
 

Mitovi » Mit o Odiseju

Nazad »
Mit o Odiseju

(Grč. Odysseus, lat. Ulixes - sin junaka Laerta i njegove žene Antiklije, itački kralj)
Odisej je uz Herkula i Tezeja (a sigurno i Ikara) jedan od najpoznatijih junaka grčkih mitova. "Odiseja" je još uvek smislom najbogatiji naziv za dugotrajna i mukotrpna putovanja. Najveću zaslugu za Odisejevu slavu ima Homer, koji ga je uzdigao do naslovnog junaka svoje Odiseje. Kao junak bez straha, iako ne uvek bez mane, Odisej je živeo u bezbrojnim delima grčkih i rimskih i u radovima umetnika novog veka, a u njima živi i danas. Dok su ga kod Grka njegove ljudske greške i slabosti spasile od toga da postane papirnati junak, kod Rimljana su ga pretvorile u sasvim negativan lik. Rimljani, koji su sebe smatralli potomcima Trojanaca, na taj način su mu se osvetili jer je od svih ahejskih vođa imao najviše zasluga za propast Troje.

Svoje poreklo po ocu Odisej je vukao od samog Zevsa, a po majci od boga Hermesa. Njegov otac Laert bio je, doduše, kraljevskog porekla, ali nije vladao na Itaci (niti igde drugde). Svoje kraljevstvo Odisej je dobio oženivši Penelopu, ćerku akarnanskog kralja Ikarija i njegove žene Peribeje. Njegovo kraljevstvo se sastojalo od ostrva Itake, Kefalenije i Zakinta i od obližnjeg kopna. Mudar koliko i lukav, vladao je pravedno, u saglasnosti sa odlukama skupštine i voljom naroda, a sa susednim kraljevima je živeo u miru.

Imao je zasluga za mir i u oblasti cele Helade, čime se proslavio jednako kao i u ratu protiv Troje. Kad je postao kralj pretila je opasnost da će izbiti otvoren sukob među ahejskim kraljevima, čiji su se sinovi posvađali oko ruke lepe Helene, pastorke spartanskog kralja Tindareja. Da bi sprečio najgore, Odisej se uputio u Spartu i savetovao Tindareju nešto nečuveno: neka jednostavno ne haje za dinastičke obzire i dopusti Heleni da izabere muža po sopstvenoj volji. Helenine prosce naveo je na to da se svečano obavežu da će njen izbor prihvatiti bez pogovora, a njenom odabraniku pružiti svaku pomoć. Helena je za muža izabrala hrabrog Menelaja, brata budućeg mikenskog kralja Agamemnona, za kojeg se udala njena sestra Klitemnestra - i sve je bilo u redu. Ali ne zadugo: samo do onog trenutka kada je Helenu oteo sin trojanskog kralja Prijama, lepi slatkorečivi Paris.

Otmica kraljeve žene u herojsko doba se smatrala neospornim i neopozivim razlogom za objavu rata. Menelaju je, osim toga, nestala i riznica, a ni preko toga se nije moglo lako preći. Budući da je rat uvek manje poželjna alternativa rešavanja sporova, Odisej je pokušao sve kako bi sprečio njegovo izbijanje. Na Agamemnonov savet uputio se s Menelajem u Troju da mu pomogne da spor reši na miran način. Ali Paris je ostao neumoljiv. Pristao je da vrati riznicu, ali je odlučno odbio zahtev da se Helena vrati Menelaju. Kralj Prijam ga je podržao u tome. Kad se ispostavilo da su svi napori da se spor reši mirnim putem uzaludni, Agamemnon je pozvao sve ahejske kraljeve da pomognu Menelaju da vrati ženu i čast, a sam je počeo da se priprema za pohod protiv Troje.

Odisej se na taj poziv jednostavno oglušio. Mislio je da je za Menelaja već dovoljno učinio, i umesto da se bori za ženu drugog kralja, nameravao je da mirno proživi uz svoju. Agamemnon je na to poslao junaka Palameda da ga uveri kako je Parisov zločin u stvari uvreda naneta svim ahejskim kraljevima, a i u to da ratni pohod, na čije se čelo stavio moćni mikenski kralj, obećava veliku slavu i bogat plen. Međutim Odiseja je bilo teško uveriti. Glumio je ludilo, što je u tom slučaju bio nesumnjiv dokaz bistrine i lukavosti, a da bi svoje ludilo potkrepio delom, izašao je u polje, počeo da ga ore, zatim da seje so. Za Palameda je to bio providan trik. Uzeo je Odisejevog sina Telemaha, umotanog u pelene, i položio ga ispred konjske zaprege koja je vukla plug. Odisej je, svakako, zaustavio konje. Time je odao da mu je u glavi sve u najboljem redu - a bilo je u redu i tokom celog rata, u koji se na kraju ipak zaputio. Postao je najbolji savetnik vrhovnog zapovednika, a istakao se, kako na bojnom polju, tako i u izviđanjima u pozadini neprijateljskih redova i u diplomatskim misijama. Njegova zamisao je bio i čuveni "trojanski konj".

Prvu veliku uslugu ahejskoj vojsci je učinio još pre nego što su brodovi isplovili put Troje. Armijski vrač Kalhant objavio je da će Ahejci osvojiti Troju jedino ako se pohodu pridruži junak Ahil. Ahilova majka, morska boginja Tetida, znala je, međutim, za drugo proročanstvo: ako njen sin ode u rat, pod zidinama Troje će steći besmrtnu slavu, ali će u ratu izgubiti život. A kako je za majku život deteta uvek dragoceniji nego njegova slava, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru gde je, preodeven u ženu morao da živi među kćerima kralja Likomeda. Kada je Agamemnon otkrio Ahilovo skrovište, poslao je Odiseja da ga dovede po bilo koju cenu. Kao pratioca dodelio mu je argejskog kralja Diomeda. Kako je varka obično uspešnija od nasilja, oba kralja su se prerušila u trgovce i bez teškoća stigla do Likomedove palate. Među zlato, nakit i skupocene tkanine koje su položili i rasprostrli pred kraljevim kćerima, kao slučajno su stavili i mač. Kad su zatim njihovi pratioci na dogovoreni znak zazveketali ispred palate oružjem, i kad je odjeknuo njihov bojni poklič, devojke su se se prestravljene razbežale. Jedino Ahil nije uspeo da se obuzda. Zbacio je ruho koje ga je prerušavalo i njegova ruka je prihvatila mač. Nakon toga Odisej nije morao dugo da ga nagovara. Uskoro se sa svojim prijateljem Patroklom i vojskom svog oca priključio združenim armijama ahejskih kraljeva i otplovio s njima u rat protiv Troje.

Odiseju takođe pripada i glavna zasluga za uspeh operacije iskrcavanja. Problem nije bio u tome da je Agamemnon loše manevrisao brodovima, niti su njegovi vojnici bili kukavice. U pitanju je bilo nešto drugo. Znalo se, naime, za proročanstvo da će prvi ratnik koji stupi na trojansko tlo, prvi i poginuti. Ahejski ratnici su oklevali: niko nije želeo da pođe u susret sigurnoj smrti. Kada je Odisej video da odugovlačenje omogućava Trojancima da formiraju bojne redove, odlučio se na akciju: bacio je na obalu svoj štit i spretno skočio na njega. Mladi Protesilaj, koji je najviše od svih čeznuo za junačkim delima, ugledao je Odiseja na obali i skočio za njim. Dotakao se zemlje i u istom trenutku bio proboden kopljem. Zatim je na trojansko tlo stupio i Odisej i svojim primerom povukao celu vojsku, koja je u krvavom boju potisnula Trojance iza bedema njihovog grada.

Tokom deset dugih godina, koliko je trajala opsada Troje, Odisej je izveo mnoga junačka dela. Borio se hrabro i kad je trebalo nije oklevao da izloži opasnosti sopstveni život kako bi spasio drugove u smrtnoj opsnosti. Još više nego u bojnim redovima isticao se u izvršavanju posebno teških i zamršenih zadataka. S kraljem Diomedom javio se u opasno noćno izviđanje trojanskog tabora. Pri tom je zarobio Trojanca Dolona i od njega dobio niz važnih informacija koje su Diomedu omogućile da uništi tabor trojanskog saveznika, trakijskog kralja Resa. Preduzeo je i vrlo opasan poduhvat - pošlo mu je za rukom da prodre u samo središte neprijateljskog grada, a to je bilo presudno za ahejsku pobedu. Da ga Trojanci ne bi prepoznali, unakazio je lice bičem i s Diomedom, koji je glumio prosjaka s odvratnom bolešću, dospeo čak do glavnog hrama u trojanskom gradu, i odneo iz njega paladijum, pozlaćeni kip palade Atene. Kip je, po obećanju Zevsa, štitio Troju od osvajanja. Ni u najtežim okolnostima Odisej nije očajavao. Kad je poginuo najveći ahejski junak Ahil, bio je jedan od prvih koji je uspeo da savlada šok zbog njegove smrti i zajedno s velikim Ajantom spasio njegovo telo da ne padne u ruke Trojancima.

Iako je licem u lice s neprijateljem dokazao da je odvažan i snažan, bilo je ahejskih boraca koji su mu u tome bili ravni, čak su ga i nadmašivali, ali niko nije mogao da ga prevaziđe u oštroumnosti kojom je znao da reši i najzamršeniji problem, i u snalažljivosti u najtežim situacijama. Kad su početkom desete godine rata Agamemnon i Ahil došli u sukob koji je lako mogao da rezultira propašću cele ahejske vojske, Odisej se na čelu mirovnog poslanstva zaputio Ahilu. Istini za volju, njegova misija nije uspela zbog Ahilove tvrdoglave upornosti, ali na Odisejevom mestu niko drugi ne bi postigao bolji rezultat. Ipak, uspeo je da umiri Apolonovog sveštenika Hrisa koji je iz osvete što ga je Agamemnon uvredio prizvao kugu na ahejsku vojsku. Odisej je takođe pod bedeme grada kralja Prijama doveo Ahilovog sina Neoptolema, njemu je sudbina namenila da osvoji kraljevsku palatu Troje. Pošlo mu je za rukom da dovede u ahejski tabor i lukonošu Filokteta, nakon što je u potaji (čuvši proročanstvo trojanskog vrača Helena) doznao da bez Filokteta Troja ne može pasti i, napokon, upravo je Odisej došao na zamisao čije je sprovođenje u delo odlučilo o padu Troje.

Kad je grad kralja Prijama već deset godina odolevao svim ahejskim napadima, palo je Odiseju na um da bi možda bilo moguće potplatiti neki odred trojanskih saveznika, koji su ratovali isključivo za novac, da s leđa udari na branitelje grada i Ahejcima otvori gradska vrata. Nakon dugog premišljanja došao je na ideju kako bi bilo bolje da se u Troju potajno uvuče odabrani ahejski odred. Nakon što je ratni savet odobrio taj plan, Odisej je dao da se sagradi ogroman drveni konj u čijoj su se unutrašnjosti zatim sakrili najbolji ahejski ratnici. U prvom redu on sam, zatim Ahilov sin Neoptolem, spartanski kralj Menelaj, argejski kralj Diomed, kopljonoša Ajant, lukonoša Filoktet, a uz njih i Epej, graditelj konja. Vrhovni zapovednik Agamemnon je zatim naredio da se zapali ahejski tabor, ukrcao vojsku na brodove i otplovio. Ali nije otplovio kući, kako su mislili Trojanci. Na pučini je okrenuo brodove i sakrio ih iza ostrva Teneda. Onde je pričekao sumrak i vratio se na trojanske obale.

Cela operacija je protekla tačno prema Odisejevom planu. Čim su Trojanci videli da su Ahejci napustili svoj tabor, dotrčali su na obalu obuzeti neopisivim veseljem. Poverovali su da je Agamemnon napustio opsadu. Iza ruševina i zgarišta ahejskog tabora ugledali su ogromnog konja i počeli da se savetuju šta da urade s njim. Većina je bila za to da se konj odvuče u grad. Tada im se pridružio Apolonov sveštenik Laokoont i savetovao ih da konja unište. Pre nego što su stigli da razmisle o njegovom savetu, pažnju im je privuklo glasno naricanje nekog vezanog čoveka, kojeg su doveli pred kralja Prijama. Kralju je ispričao da se zove Sinon i da se čudom spasio iz ahejskog tabora gde su ga izabrali kao žrtvu za srećan povratak vojske u otadžbinu. Prijam mu je podario slobodu i upitao zbog čega su Ahejci sagradili tako velikog konja. Na to pitanje Sinon je nestrpljivo i čekao. Odgovorio je rečima kojima ga je naučio Odisej: konja su sagradili na savet vrača Kalhanta kako bi time iskupili Odisejevu i Diomedovu krađu paladijuma, posvećenog kipa Palade Atene, iz glavnog trojanskog hrama. Konj je tako velikih razmera da Trojanci ne bi mogli da ga odvuku u grad, a njega bi konj branio umesto ukradenog Ateninog kipa. Trojanci su poverovali njegovim rečima, ali Laokoont nije. Dohvatio je koplje i zabio ga konju u bok. U taj čas Ahejcima je pritekla u pomoć boginja Atena, a ona je već dugo priželjkivala uništenje Troje: poslala je iz mora dve zmije, koje su se bacile na Laokoonta i njegova dva sina i začas ih svu trojicu usmrtile. Za Laokoontovu smrt Trojanci su našli samo jedno objašnjenje: osvetu bogova zbog oskvrnuća konja. Budući da konj nije mogao da prođe kroz glavna vrata, srušili su deo bedema i kroz nastali otvor odvukli ga u grad. Oduševljeni i srećni zbog pobedničkog završetka rata, priredili su veliko slavlje i savladani jelom i pićem pali na postelje, ne sluteći da je to njihova poslednja noć u rodnom gradu.

Kad je nad Trojom zavladala tišina, Sinon je izvukao rezu na trbuhu konja i pustio skrivene ratnike. Zatim je otrčao na bedem i buktinjom označio mesto na kom su ga Trojanci razrušili. Kad je Agamemnon uočio Sinonov znak, naredio je vojsci da se iskrca iz lađa i provalio je u grad. Započelo je strašno klanje, koje se pretvorilo u bitku onda kad pobeda Ahejaca više nije bila u pitanju. Kao da su se trgli iz strašnog sna, Trojanci su počeli da pružaju otpor i time samo ubrzali svoju propast. Izginuli su svi trojanski ratnici, a poginuo je i stari kralj Prijam sa svim svojim sinovima, zetovima i unucima. Spasila se samo nekolicina muškaraca i žena koji su s dardanskim vođom Enejom uspeli da umaknu iz zapaljene Troje. A žene i deca koji nisu poginuli ili su se spasili bekstvom, postali su ahejsko roblje. Ujutro je samo zadimljena gomila pepela iznad ruševina podsećala na mesto gde je stajala slavna Troja.

Nakon osvajanja Troje među ahejskim kraljevima izbili su sporovi, uobičajeni među saveznicima koji dobiju rat. Njihove lađe, krcate plenom: zlatom, srebrom a najviše robinjama, otplovile su u otadžbinu razdvojene u male, zavađene skupine. Malo junaka je imalo tu sreću da s posadama, bez većih nezgoda, stignu kući. Mnogi su neslavno poginuli u morskim olujama i na stenovitim obalama, drugi odmah nakon iskrcavanja na tlo otadžbine, a ostalima je sudbina namenila duge godine lutanja nepoznatim morima i dalekim zemljama. Nijedan ahejski junak nije morao da poduzme tako dugotrajno putovanje i savlada tako velike nevolje kao Odisej.

Uzrok svim njegovim mukama bio je gnev boga mora Posejdona ili, bolje rečeno, događaj kojim je Odisej na sebe navukao bes bogova. Nije to bila kazna za počinjeni zločin, nego posledica čina koji se s Odisejevog gledišta može sasvim opravdati. U mitovima stvari često teku kao i u životu: za Palamedovu smrt, za koju je, navodno, bio kriv Odisej, koji se Palamedu osvetio zato što ga je primorao da ode u rat protiv svoje volje, nije ga stigla nikakva kazna bogova, a bezrazložni napad i osvajanje grada Ismara, nakon isplovljavanja iz Troje, platio je Odisej samo uobičajenim dankom u krvi. Ali za delo bez sumnje počinjeno u samoodbrani i u interesu svojih drugova Odisej je morao da ispašta.

Dogodilo se to za vreme plovidbe sa ostrva Lotofaga, u Trakiji, na kome se Odisej zaustavio nakon prepada Ismara. Vetar je njegove lađe odneo prema nepoznatim obalama. Odisej je pristao uz obalu da vidi kakvi ljudi žive tamo. Nakon iskustva stečenog za vreme boravka kod Lotofaga, gde je neke od njegovih vojnika toliko privukao slatki ukus lotosovih plodova da više nisu hteli da se vrate na lađu i nastave putovanje, pripremio se za svaku moguću opasnost. Stvarnost je, međutim, nadmašila njegove najveće strepnje. Iskrcali su se na ostrvu kiklopa, strašnih jednookih divova, koji nisu poznavali zakone i nisu poštovali sveti običaj gostoprimstva. Prvi kojeg je Odisej posetio, Polifem, zarobio ga je u svojoj pećini nameravajući da se pogosti njime i njegovim drugovima. Šestoricu ljudi mu je kiklop ubio i pojeo jednog za drugim, a tada ga je Odisej opio vinom i dok je kiklop spavao, probo mu je oko užarenim kolcem. Oslepljen Plifem je počeo da divlja po pećini dozivajući u pomoć. Kad su njegovi suplemenici iz susednih pećina pohitali da vide šta se dešava i kad su ga pitali ko ga je ranio, Polifem je odgovorio da je to bio Niko, kako mu se Odisej pre toga bio predstavio. Ujutro je Odisej s preostalim drugovima pobegao iz pećina kroz uzan otvor kroz koji je div puštao svoje ovce na pašu. Međutim to baš i nije bilo tako jednostavno jer je Polifem opipavao leđa svake životinje da se nijedan zarobljenik ne bi provukao. Odisej je svoje drugove privezao pod trbuhe snažnih ovnova, a na kraju se i sam uhvatio za runo ispod trbuha najvećeg. A kad je najzad dospeo na lađu, nije odoleo iskušenju da ismeva Polifema. Pobesneli kiklop je na to odvalio vrh najbližeg brda i strovalio ga u more odakle je dopirao Odisejev glas. Kad mu nije pošlo za rukom da pogodi lađu, pozvao je svog oca Posejdona da se osveti Odiseju. Bog mora uslišio je sinovljevu molbu, a Odisej je mogao da zahvali bogovima što su ljudima uskratili da unapred znaju svoju sudbinu.

Posejdon je najpre ostavio Odiseju nadu u srećan povratak kući, a zatim ga sunovratio na samo dno očajanja. Dozvolio mu je da doplovi do ostrva Eola, gospodara vetrova, koji ga je primio gostoljubivo i dao mu za put vrlo koristan dar. Bila je to mešina od volujske kože u kojoj su bili zatvoreni svi vetrovi, osim Zefira, a ovaj je trebalo da Odisejeve lađe odnese prema obalama Itake. Kad je Odisej najzad dospeo nadomak rodnog ostrva, dvojica muškaraca iz njegove posade krišom su razvezali mešinu, misleći da se tu nalazi zlato i srebro koje bi im kao plen i te kako dobro došlo. U taj čas iz mešine su izleteli vetrovi i, radujući se svom oslobađanju, podigli strahovitu oluju, a zatim se poslušno vratili na ostrvo svog gospodara. To samo po sebi ne bi bilo strašno da sa sobom nisu povukli i Odisejeve lađe.

Uzalud se nesrećni Odisej izvinjavao Eolu što nije bolje čuvao njegov dar, uzalud je ponovo pokušavao da stekne njegovu naklonost. Eol je izjavio da onaj ko ume da protiv sebe okrene prijateljev dar sigurno nije bogovima drag i oterao je Odiseja bez nade u povoljan vetar.

Na putu s Eolovog ostrva Odisej je zalutao u nepoznata morska prostranstva i najzad doplovio do ostrva na kom su živeli Lestrigonci. Kao što se ubrzo uverio, bili su to divovi slični kiklopima, takođe ljudožderi. Odisejeve lađe su, bez ikakvog prethodnog upozorenja, zasuli kamenjem i stenama i sve ih uništili osim jedne, koju je Odisej usidrio pored ostrva, podalje od obale. Na njoj je zatim sa nekolicinom drugova umakao sudbini ostalih, od kojih su Lestrigonci priredili sebi ljudoždersku gozbu.


Posle duge plovidbe vetrovi su Odisejev brod zaneli prema obalama ostrva Eeje, na kom je živela čarobnica Kirka, kći boga sunca Heliosa. Odisej je pristao na ostrvu, ne sluteći da mu je tu suđeno da proživi godinu dana. Ljude koje je Odisej poslao u izviđanje Kirka je zamahom svog čarobnog pruta pretvorila u svinje: dobili su svinjske glave i tela, roktali su i rili zemlju, samo im je razum ostao ljudski. Ali Odisej ih nije prepustio sudbini i zaputio se Kirki da ih oslobodi. Njegova odvažnost svidela se bogu Hermesu, koji mu je dao biljku koja je suzbijala Kirkine čarolije i savetovao ga da je golim mačem i pretnjom da će je ubiti prisili na obećanje da će njegovim drugovima vratiti ljudski lik. Kirka mu je to obećala, ali pod uslovom da ostane na ostrvu godinu dana i pravi joj društvo u njenoj osami. Nemajući izbora, Odisej je na to pristao. Kod Kirke mu nije bilo loše i s njom se više nego sprijateljio. Uprkos tome, zaista se radovao kad je došao očekivani dan i on je mogao da zatraži od čarobnice da ga pusti kući.

Kirka je ispunila obećanje i prijateljski ispratila Odiseja i njegove drugove. Osim darova dala mu je i savet da se na putu kući zaustavi na pragu podzemnog sveta i prizove duh tebanskog vrača Tirezije, koji će mu reći šta ga očekuje i šta sve treba da preduzme kako bi se srećno vratio kući. Bio je to težak zadatak, ali Odisej nije oklevao. Uputio se na daleki sever u zemlju Kimerana, gde se nalazio ulaz u podzemni svet. Na mestu gde se s visoke stene vode ruše u Aheront, reku podzemnog sveta, Odisej je prineo žrtvu senama mrtvih i prizvao Tireziju. Od njega je saznao da mu je umrla majka, ali da njegova žena Penelopa, sin Telemah i stari otac Laert očekuju dan njegovog povratka, sa svim drugovima koji su s njim, jedino ako neko od njih ne uvredi boga sunca Heliosa. Obradovan što može da napusti sumorno Hadovo carstvo. Odisej se opet vratio na Kirkino ostrvo. Uzdrhtao je od jeze kad mu je rekla kakav ga put očekuje.

Prvo je morao da prođe pored ostrva sirena, čijim čarobnim glasovima čovek nije mogao da odoli, a kad bi stupio na obalu, bacile bi se na njega i isisale mu krv. Zbog toga je Odisej svojim drugovima voskom začepio uši da ne čuju njihovu pesmu. Naredio je da ga privežu uz jarbol i da ga, ako bude zahtevao i molio da ga oslobode konopaca koji ga sputavaju, još čvršće pritegnu. Kad su srećno prošli pored ostrva prepunog kostiju namamljenih pomoraca, spazili su jako udaranje mora i čuli strahovitu grmljavinu. Našli su se pred morskim tesnacem gde je na jednoj strani vrebala neman Skila, a na drugoj strašni vir Haribda. Odisej nije mogao da kaže svojim drugovima kuda da plove - već iz poslovice bilo im je poznato da onaj koji želi da umakne Haribdi padne kao žrtva Skile. Zato im je naredio da se ne obaziru ni levo ni desno, nego da svim silama veslaju napred. Poslušali su ga, ali šestorica su uprkos tome poginula: dok se trudio da izbegne Haribdu, nije obratio pažnju na Skilu koja mu je s krme otrgla šestoricu ljudi i progutala ih. Uzalud se Odisej nadao da je najzad umakao svom zlu ovog sveta. Na horizontu se pokazalo predivno ostrvo. Zvalo se Trinakija, a pripadalo je bogu sunca Heliosu. Kirka ga je bila ozbiljno upozorila da se ne zaustavlja na ostrvu. Iznureni drugovi prisilili su Odiseja da na njega pristane kako bi se odmorili. Čim su se iskrcali, spazio ih bog Posejdon i razmahao strahovitu oluju tako da nisu mogli da isplove. Nakon nekoliko dana nisu više mogli da izdrže glad koja ih je morila. Ali Odisej ih je primorao da se zakunu da neće dirati stoku koja živi na ostrvu jer pripadaju bogu Heliosu. Ljudi su pričekali da Odisej zaspi, a zatim su bez obzira na zabranu zaklali nekoliko goveda. Kad je to video bog Helios sa svojih sunčanih kola, silno se razljutio. Dok je vozio nebeskim svodom svoja sunčana kola nije mogao da siđe na zemlju, pa je od Zevsa zatražio da ga osveti. Najviši bog je udovoljio njegovoj želji: kad je Odisejeva lađa isplovila na pučinu, podigao je strašnu oluju i ošinuo brod munjom. Svi su se udavili u visokim zapenjenim talasima, jedino se Odisej, koji nije uvredio Heliosa, spasio uhvativši se za otkinuti komad katarke.

Morao je ponovo da prođe pored Scile i Haribde: uspeo je uz nadljudsko naprezanje svih svojih sila i volje. Nakon devetodnevnog plutanja bez hrane i vode, talasi su ga izbacili na obalu. Ali svoje spasenje je skupo platio: bilo je to ostrvo Ogigija, sedište moćne nimfe Kalipse, koja mu nije dozvolila da ode sa ostrva punih sedam godina. Iako ga je okružila svim slastima ovog sveta, na čemu su mogli da mu pozavide i bogovi, Odisej je u dubini duše bio nesrećan: čeznuo je za povratkom u rodnu zemlju.

U to vreme stvari na Itaci stajale su vrlo loše. Tamo su dolazili ljudi iz mnogih zemalja da nagovore Odisejevu ženu Penelopu da se ponovo uda jer je već sigurno udovica. Nijedan se nije zadovoljio odlučnim odbijanjem i nijedan nije otišao. S vremenom ih se skupilo stotinu i osmorica. Ma koliko su ti Penelopini prosci bili različiti mišlju i delom, u jednom su se savršeno slagali: svojom spremnošću da vreme čekanja na Penelopinu odluku prekrate gozbama i pijankama na Odisejev račun. Najzad, prisilili su Penelopu da pristane na udaju. Uspela je jedino da izbori sebi rok: doneće odluku kad završi tkanje pogrebnog ruha za Odisejevog starog oca Laerta. Ali ono što bi danju tkala, Penelopa bi noću parala. Tri godine joj je polazilo za rukom da time obmanjuje svoje napasnike i dobijala je na vremenu. Međutim, prosci su saznali za varku. To im je odala jedna Penelopina služavka i nakon toga prisilili su Penelopu da dovrši pogrebno ruho.

Telemah još nije imao snage da odbrani majku od nasrtljivih napasnika pa je zbog toga sazvao skupštinu koja je trebalo da ih pozove da odustanu od prošnje i odu. Prosci su, međutim, rasterali skupštinu, a neki su izjavili da će Odiseja, ako se slučajno vrati - ubiti. Nakon toga Telemah je odlučio da ode u svet i traži oca. Kod spartanskog kralja Menelaja saznao je da mu je otac živ i da je zarobljen na ostvu nimfe Kalipse koja mu ne dozvoljava da se vrati kući. Telemah se odmah uputio majci s tom vešću, ali ga je boginja Atena upozorila da ne ide pravo kući jer i na njega vrebaju prosci da ga ubiju. Telemah se zato iskrcao na prvom itačkom rtu kome se primakla njegova lađa i zaputio se pastiru Eumeju, vernom sluzi, da u njegovoj kući potraži utočište. Tu je sreo nepoznatog starca. Kako se pokazalo, taj starac nije bio niko drugi nego Odisej glavom.

Bogovi su se najzad smilovali Odiseju i nakon sedam godina prisilili nimfu Kalipsu da ga pusti kući. Odisej je sagradio splav i otisnuo se na more. Plovio je dok ga nije spazio Posejdon i uništio mu splav iz stare mržnje i neprijateljstva. Neuzdrman tim novim udarcem sudbine plivao je Odisej puna dva dana prema udaljenom kopnu, sve dok nije dospeo do ušća tihe rečice gde je izašao na obalu i iscrpljen pao u dubok san. Kad se probuio, video je pored sebe lepu devojku koja je tu došla sa služavkama da pere rublje. Bila je to Nausikaja, kći kraljice Arete i njenog muža Alkinoja, kralja zemlje Faečana. Nausikaja je odvela Odiseja u dom svog oca, koji ga je uljudno primio i u njegovu čast priredio gozbu i sportska ndmetanja sa sličnim disciplinama kao na Olimpijadama. Zatim je bogato darivao Odiseja i dao mu lađu koja ga je iskrcala na obalu u blizini Eumejeve kuće. Da ga prosci ne bi prepoznali pre vremena i ubili, Atena mu je dala lik starog prosjaka. U tom liku se Odisej sreo sa svojim sinom.

Vratio se na Itaku u poslednji čas: Penelopa je bila iscrpla sva sredstva kojima je odlagala svoju odluku. Zato je, na pritisak prosaca, objavila nadmetanje za svoju ruku i ono je trebalo da se održi već idućeg dana. Naredila je da se donese teški Odisejev luk i dvanaest sekira: onaj ko strelom prostreli drške svih sekira, zabodenih u jednom redu u zemlju, postaće njen muž.

U predvečerje nadmetanja Telemah je doveo Odiseja u kraljevsku palatu. Niko ga nije prepoznao osim starog psa Arga, koji više nije mogao da ustane sa mesta na kom je ležao. Moleći milostinju, Odisej je detaljno proučio sve prisutne prosce od kojih je isprosio samo uvrede. Za njega se zauzela jedino Penelopa, koja u svojoj plemenitosti nije dopuštala da u njenoj kući vređaju čak ni prosjaka. Naredila je služavki Eurikleji da mu opere noge i pripremi postelju kako dolikuje gostu. Eurikeja, stara Odisejeva dadilja, prepoznala ga je po ožiljku na nozi, ali ništa nije odala jer joj je Odisej to zabranio. Neprepoznat od prosaca i sopstvene žene, Odisej je, po prvi put posle dvadeset godina, proveo noć u svojoj kući - i dobro je iskoristio za pripremanje plana za idući dan.

Ujutro su prosci s divljenjem razgledali Odisejev luk i dali ga najpre Telemahu da ga zapne. Kad to njemu nije pošlo za rukom, pokušali su svaki pojedinačno, ali im je nedostajalo snage. Odlučili su da se okrepe jelom i krenuli u dvoranu. Tada ih je Odisej zamoio da mu dozvole da i on okuša sreću. Umesto odgovora prosci su ga ismejali. Na kraju su mu ipak dali luk na Penelopinu molbu. Odisej je bez napora zapeo luk, seo na prag ulaznih vrata, odapeo stralu i prostrelio drške svih dvanaest sekira.

Zatim je ustao, zbacio sa sebe prosjačke krpe i stao pred prosce u svom pravom obličju koje mu je Atena u tom času vratila. Posegnuo je za novom strelom u tobolcu, napeo luk, naciljao na Antinoja, nezadovoljnog prosca, i prostrelio mu grlo. Odmah zatim ubio je i drugog. Kad je naciljao i treći put, užasnuti prosci su se bacili prema zidu gde je visilo njihovo oružje, ali Odisej je ranije naredio da se ono krišom odnese. Za odbranu su im ostali samo kratki mačevi i nameštaj u dvorani, ali uprkos tome nisu se predavali. Razvila se žestoka bitka, ali njen ishod nije izmenio ni to što je izdajnički Odisejev rob Melantej proscima doneo njihovo oružje. Odisej ih je, uz Telemahovu pomoć poubijao do poslednjeg, a nije poštedeo nijednog njihovog pomagača - osim glasonoše Medonta i pevača Femija, koji su im služili protiv svoje volje.

Nakon te pobede Odisej, "divni stradalac", morao je da položi još jedan ispit. Penelopa, u kojoj se tokom dugih godina njegove odsutnosti učvrstilo duboko nepoverenje prema muškarcima, nije verovala da pred sobom ima svog muža. Kad je zatražio da mu prostre postelju, naredila je služavkama da mu kraljev krevet pripreme u velikoj dvorani. Tada je Odisej upitao ko je premestio njegov krevet koji je on sam napravio, opisavši kako ga je sačinio od drveta masline. Penelopa je na to radosno kliknula da se ne ljuti na nju, jer je godinama strahovala da se on neće vratiti, ali je sada bila sigurna da je to on.Odiseju više ništa nije stajalo na putu da preuzme vladavinu u svom domu i celom kraljevstvu. A da bi sve opet bilo kao nekad, najviši bog Zevs, na molbu svoje kćeri Atene, iz svesti svih ljudi izbrisao je želju za osvetom zbog onoga što im je Odisej ikada učinio nažao, presudivši ovako: "Neka se verom tvrdom zakunu, i Odisej nek u njih ostane kraljem, a mi učinimo krv da sinova i braće svoje oni zaborave; neka se ljube kao i pre, te mira i blaga nek međ njima bude".

Da li su se Zevsove reči ispunile nije poznato. Od Homera ne saznajemo ništa o novim Odisejevim doživljajima. Bilo mu je, navodno, suđeno da krene u još jedno dugo putovanje kroz grčke krajeve, i to s veslom na ramenu. To hodočašće je trebalo da se završi kad Odisej sretne čoveka koji će ga pitati kakvu to čudnovatu lopatu nosi - ali da li bi se u grčkim zemljama, usred širokog mora, našao čovek koji ne bi znao za veslo? Prema pesničkim delima iz novijih vremena Odisej je, navodno, nakon mnogih godina poginuo od ruke svog drugog sina, Telegona, koga je rodila čarobnica Kirka posle njegovog odlaska sa ostrva Eeje. Telegon se sukobio sa Odisejem u dvoboju do kojeg je došlo kad je, tražeći oca, dospeo na Itaku gde su njegovi drugovi izazvali tuču. Ne sluteći da se suprostavio svom ocu, Telegon ga je probo mačem. Zatim je, kažu, preneo njegovo telo na ostrvo čarobnice Kirke, svoje majke, i tamo mu priredio veličanstven pogreb. 

Pošalji na mail
X
Unesite kod sa slike
 
 
Pogledajte još
Mit o Robinu Hudu

Mit o Robinu Hudu

Robin Hood je središnji i legendarni junak niza srednjovjekovnih engleskih balada. U najranijim pisanim izvorima iz sredine 15. stoleća opisan je kao krvoločan pohlepan pljačkaš. Kasnije je Robin Hood u anglo-saksonskoj poeziji postao plemić-domoljub u... Opširnije »

Mit o Orfeju

(Grč. Orpheus, lat. Orpheus - sin boga Apolona (ili rečnog boga Eagra) i muze Kaliope, najveći pevač i muzikant grčkih mitova)To što su Orfeja u antici smatrali herojem je u savršenom skladu sa antičkim pogledom na svet: takva počast ne pripada... Opširnije »
Mit o Orfeju
MIt o Nimfama

MIt o Nimfama

(Boginje voda, šuma i gora Grka i Rimljana, slične našim vilama) Kćeri su različitih roditelja, često i nepoznatih, a u hijerarhiji bogova zauzimale su niže mesto, mnoge čak nisu bile ni besmrtne. Gotovo bez izuzetka bile su lepotice. Živele su bezbrižno... Opširnije »

Mit o Tezeju

(Grč Theseus, lat. Theseus - sin atinskog kralja Egeja, ili boga mora Posejdona, i trezenske princeze Atre, atinski junak i kralj) Tezej je jedan od najvećih junaka grčkih mitova i s pravom se svrstava odmah uz Herkula. Proslavio se mnoštvom sličnih dela, bio mu... Opširnije »
Mit o Tezeju
Mit o Tantalu

Mit o Tantalu

Grč. Tantalos, lat. Tantalus - sin Zevsa i okeanide Plute (ili kraljice Omfale), kralj Sipila u Lidiji. Dugo je uživao u sreći kojoj se jedan smrtnik uopšte može i ponadati. Njegov otac ga je od svih svojih ovozemaljskih sinova najviše voleo, okružio ga je bogatstvom i... Opširnije »

Mit o Sizifu

(Grč. Sisyphos, lat. Sisyphus - sin Eola, praoca Eoljana, i njegove žene Enarete, osnivač grada Korinta i njegov prvi kralj, najmudriji i najlukaviji od svih ljudi)O njegovom životu znamo relativno malo, ali zato znamo pojedinosti o njegovoj smrti. Nije, doduše bio pandan... Opširnije »
Mit o Sizifu
Mit o Pandori

Mit o Pandori

(Grč. Pandora. lat. Pandora - žena titana Epimeteja, koja je na svet donela zlo i patnju) Kad je titan Prometej, prijatelj i zaštitnik čovečanstva, naučio ljude da koriste vatru, služe se spravama, obrađuju polja, grade kuće, leče bolesne, zatim da... Opširnije »

Mit o Edipu

(Grč. Oidipus, lat. Oedipus - sin tebanskog kralja Laja i njegove žene Jokaste, jedan od najtragičnijih junaka grčkih mitova i grčke književnosti)Edipovu sudbinu odredilo je strašno prokletstvo koje je na sebe navukao njegov otac Laj, otevši mladog Hrisipa, sina... Opširnije »
Mit o Edipu
Mit o Argonautima

Mit o Argonautima

(Grč. Argonautai, lat. Argonautae, doslovno značenje - "mornari s (lađe) Argo" - učesnici pohoda za zlatnim runom u Kolhidu)Organizator i vođa tog pohoda bio je junak Jason iz Jolka u Tesaliji, na podsticaj jolskog kralja Pelije. Jason je bio sin kralja Esona i... Opširnije »

Mit o Amazonkama

(Grč. Amazones, lat. Amazones - narod ratobornih žena, koji je nastanjivao severnu obalu Male Azije, ili krajeve pod Kavkazom, ili današnji Krim. Praotac im je bio bog rata Ares)Očigledno propadaju mitu, iako grčki istoričari govore o njima kao o istorijskom narodu. U... Opširnije »
Mit o Amazonkama
 
 

Prijava za korisnike

 
 
Unesite pojam